Decision / Решение

They fired together, Carl jerking back the trigger of his machine pistol and holding it there as lead spouted from the muzzle. Fenshaw fired calmly, deliberately, once, twice, his heavy revolver bucking in his hand; then, slowly, a peculiar expression on his face, he sagged and fell.
0Стреляха едновременно, Карл натисна спусъка на автоматичния си пистолет и го задържа там, докато от дулото бликна олово. Феншоу стреля спокойно, отмерено, веднъж, два пъти, тежкият му револвер подскачаше в ръката му; а после бавно, с особено изражение на лицето се отпусна и падна.
"In the belly, Carl," said Fenshaw lovingly. "Right in your stinking gut."
0— В корема, Карл — любезно каза Феншоу. — Точно във вонящите ти черва.
"For God's sake stop him!" Carl dragged at the weapon at his side. "Help!"
0 - За Бога, спрете го! - Карл измъкна оръжието от кобура си. - Помощ!
"I've saved too many lives in the past, me and those like me. Remember, John? Remember all those fat statesmen with their ulcers and rotten hearts, their tumors and stinking kidneys? We kept them alive too long. We let them play with their toys when they should have been feeding the worms. No, Carl, my son. Not again."
0 - Спасих твърде много животи в миналото, аз и тези като мен. Помниш ли, Джон? Помниш ли всички онези дебели държавници с техните язви и изтощени сърца, техните тумори и вонящи бъбреци? Държахме ги живи твърде дълго. Оставихме ги да играят с играчките си, когато трябваше да хранят червеите. Не, Карл, сине мой. Не отново.
"No!" Carl pressed back against the wall, his hand fumbling at the holster at his side. "You can't! You mustn't! You're a doctor, you're supposed to save life, not take it."
0 - Не! - Карл се притисна към стената, опипвайки с ръка кобура си. - Не можеш! Не бива! Ти си лекар, трябва да спасяваш живот, а не да го отнемаш.
"Your soldier-boy's asleep," said Fenshaw gently. "I rapped his skull with the butt of Sally here. Why do I call it Sally?" He frowned and shook his head. "Never mind, Sally's as good a name as any. What was I talking about? Death. That's it, death. Your death, you little swine you. Ready?"
0- Твоето войниче заспа — каза нежно Феншоу. — Ударих черепа му с приклада на Сали. Защо го наричам Сали? - Той се намръщи и поклати глава. - Няма значение, Сали е толкова добро име, колкото всяко друго. За какво говорех? Смърт. Това е то, смърт. Твоята смърт, кучи сине. Готов ли си?
"No!" Carl backed away from the menace of the pistol, his face turning sickly white. "Janson! Help!"
0 - Не! - Карл се отдръпна от заплашително насоченoto oръжие, лицето му силно пребледня. - Янсън! Помощ!
"I heard that." Fenshaw spat towards the young doctor. "Mad am I? Well, maybe I am, but I'm not too mad to see what's happening here. It's the same old story, isn't it? Do as I say—or else. We've lived by that rule for too long now, we've always lived by it, and look where it brought us. But it's not going to happen again, sonny, and you know why? Because I don't care if everyone dies. Because I don't care if I die. Because I'm going to kill you."
0— Чух те. - Феншоу изфуча към младия лекар. - Полудял ли съм? Е, може би съм, но не съм толкова луд, за да не видя какво се случва тук. Това е същата стара история, нали? Направете каквото казвам – иначе... . Живяхме по това правило твърде дълго, винаги сме живели според него и виж докъде ни докара. Но това няма да се случи отново, синко, и знаеш ли защо? Защото не ме интересува дали всички умират. Защото не пука ми дали ще умра. Защото ще те убия.
"He's gone mad," whispered Collins. "Stark, staring mad."
0— Той е полудял, — прошепна Колинс. — напълно, съвършено полудял.
"Go to hell!" Fenshaw grinned as he stared at the young man. "What's the matter, sonny? Someone not doing as they're told? Why don't you drop a nice big bomb on them? You know, kill their women and kids to teach them a lesson. Well? Why don't you?"
0 - Върви по дяволите! - Феншоу се ухили, докато се взираше в младия мъж. - Какво има, синко? Някой не прави това, което му се казва? Защо не хвърлите една хубава голяма бомба върху него? Нали знаеш - убийте жените и децата им, за да им дадете урок. Е? Защо не ?
"Put down that gun!" rapped Carl. "Put it down I say!"
0— Свали оръжието! – избъбри Карл. - Свали го долу, казвам!
"I heard you," he said. "These walls are thin and I heard every damn' word. You!" The gun swung towards Collins. "Sell John out, wouldn't you? See him break his heart so that you can hang onto the tail of this .. ." The gun jabbed^towards Carl. "This swollen-headed would-be dictator."
0 - Чух ви. - каза той. - Тези стени са тънки и чух всяка проклета дума. Ти! - Револверът се насочи към Колинс. - Предаваш Джон, нали? Гледаш го как го как разбива сърцето си, за да можеш да хванеш за шлифера този... - Револверът се насочи към Карл. - Този самомнителен бъдещ диктатор.
He snarled like an animal as he stared at them, the pistol firm in his hand, the knuckle of his trigger finger white as it pressed the curved metal.
0Той изръмжа като животно, докато ги фиксираше с поглед, ръката му здраво стискаше оръжието, а кокалчето на пръста му, поставен на спусъка беше побеляло от притискането на извития метал.
* * *
0* * *
Fenshaw with a gun.
0Феншоу с револвер.
"I..." John broke off, staring towards the door as it slammed open and shut again. Fenshaw stood there, his face red and mottled, his eyes glazed, his lips writhing and flecked with foam. Fenshaw, raving drunk and semi-insane.
0— Аз... — Джон млъкна и втренчи поглед към вратата, която се отвори и затвори с трясък. Феншоу стоеше там, лицето му беше на червени петна петна, очите му бяха изцъклени, устните му бяха изкривени и покрити с пяна. Феншоу пиян до козирката и полуобезумял.
"We shall use common sense," gritted Carl. The legs of his chair thumped against the floor as he jerked to his feet. "Enough talk. Are you going to co-operate or not?"
0— Ще използваме здравия разум — изръмжа Карл. Краката на стола му тупнаха в пода, когато той рязко се изправи. — Стига приказки. Ще съдействаш ли или не?
"Who is to decide the ones to receive treatment? Carl? He will pick brainless brawn. You? You can't. You have too much knowledge. You know that a spot on the skin can mean death while a shattered pelvis can be healed. Who is to judge? And what of the future? Eliminate the ailing and, as we are now, you have nothing but morons left. A few of us came from the cities; some of us are intelligent. The rest? Peasant stock. No harm in that, of course, but you know what will happen by intensive inbreeding. We shall multiply, yes, but into what? But all that is unimportant against the overriding question. Who is going to decide who shall live and who shall die?"
0Кой ще решава кои да бъдат лекувани? Карл? Той ще избере безмозъчните мускули. Ти? Не можеш. Имаш твърде много знания. Знаеш, че петно върху кожата може да означава смърт, докато строшеният таз може да бъде излекуван .. Кой ще отсъжда? И какво ще е бъдещето? Елиминирай болнавите и няма да ти останат други освен малоумници. Малко от нас са градски хора, и само част са умни и образовани. Останалите? Селяни. В това няма нищо лошо, разбира се, но знаеш какво ще се случи при интензивно кръвосмешение. Ще се размножим, да, но в какво? А всичко това е маловажно на фона на първостепенния въпрос. Кой ще решава кой да живее и кой да умре ?
John ignored him. He stared at Collins, and when he spoke his voice held an amused contempt. "I told you once, Collins, that I was neither stupid nor blind. When are you going to begin thinking for yourself? Has the lust for power blinded you to the obvious? Suppose Carl here gets his own way, what then? Kill off the old people—and destroy their hard-won experience. Refuse treatment to the scholars and thinkers—and breed a slave state of obedient workers. Destroy, by neglect if you like, the offshoots of the human race, the idealists, the dreamers, the weak-bodied but strong-hearted, the infants who are slow in developing, the women and boys who, while unable to dig a field, yet could carry within themselves the seeds of a successful mutation. Where do you stop, Collins? And most important of all—who is to choose?
0Джон не му обърна внимание. Той се втренчи в Колинс и когато заговори, в гласа му се долавяше подигравателно презрение. - Веднъж ти казах, Колинс, че не съм нито глупав, нито сляп. Кога ще започнеш да мислиш самостоятелно? Жаждата за власт ли те е заслепила за очевидното? Да предположим, че Карл постигне своето, тогава какво ? Избийте старците - и унищожете техният трудно придобит житейски опит. Откажете лечение на учените и мислителите - и създайте робска държава от послушни работници. Унищожете, чрез неглижиране, ако желаете, издънките на човешката раса, идеалистите, мечтателите, слабите тялом, но силните по сърце, бебетата със забавено развитие, жените и момчетата, които, макар и да не са способни да обработват земята, могат да носят в себе си семето на успешна мутация. Къде ще спрете, Колинс? И най-важното от всичко - кой ще прави подбора?
"That's right," snapped Carl. "Well?"
0 - Точно така, - сопна се Карл. - Е?
Резюме
Пол:
същество
Роден език:
български
С нас:
с 05 декември 2017 (2339 дни)
Дейност:
872 версии на превод с общ рейтинг 1