The Garbage Collector / The Garbage Collector

"What's wrong?" At last her voice came through to him. She must have said it three or four times.
0Накрая гласът й достигна до него, но й се наложи да повтори въпроса си няколко пъти.
— Какво не е наред?
He walked into the apartment and did not see his wife or hear her voice, but she was there, and he walked to a chair and let her stand away from him, watching him as he touched the chair and sat down in it without saying a word. He sat there for a long time.
0Той влезе в апартамента и не видя жена си, нито я чу, но знаеше, че тя е там и го наблюдава, докато той пристъпва към стола и докосва облегалката му, и сяда без да отрони и дума. Той остана седнал дълго време.
It went on just that way for many years. And then suddenly the job changed for him. It changed in a single day. Later he often wondered how a job could change so much in such a few short hours.
0Това продължи години наред. А после внезапно работата му се промени. Промени се в един-единствен ден. По-късно често се чудеше как е възможно нечия работа да се промени толкова много само за няколко часа.
This is how his work was: He got up at five in the cold dark morning and washed his face with warm water if the heater was working and cold water if the heater was not working. He shaved carefully, talking out to his wife in the kitchen, who was fixing ham and eggs or pancakes or whatever it was that morning. By six o'clock he was driving on his way to work alone, and parking his car in the big yard where all the other men parked their cars as the sun was coming up. The colors of the sky that time of morning were orange and blue violet and sometimes very red and sometimes yellow or a clear color like water on white rock. Some mornings he could see his breath on the air and some mornings he could not. But as the sun was still rising he knocked his fist on the side of the green truck, and his driver, smiling and saying hello, would climb in the other side of the truck and they would drive out into the great city and go down all the streets until they came to the place where they started work. Sometimes, on the way, they stopped for black coffee and then went on, the warmness in them. And they began the work which meant that he jumped off in front of each house and picked up the garbage cans and brought them back and took off their lids and knocked them against the bin edge, which made the orange peels and cantaloupe rinds and coffee grounds fall out and thump down and begin to fill the empty truck. There were always steak bones and the heads of fish and pieces of green onion and state celery. If the garbage was new it wasn't so bad, but if it was very old it was bad. He was not sure if he liked the job or not, but it was a job and he did it well, talking about it a lot at some times and sometimes not thinking of it in any way at all. Some days the job was wonderful, for you were out early and the air was cool and fresh until you had worked too long and the sun got hot and the garbage steamed early. But mostly it was a job significant enough to keep him busy and calm and looking at the houses and cut lawns he passed by and seeing how everybody lived. And once or twice a month he was surprised to find that he loved the job and that it was the finest job in the world.
0Ето как минаваше работният му ден: ставаше още по тъмно, в пет часа сутринта, и измиваше лицето си с топла вода, ако бойлерът работеше и студена, ако не работеше. Бръснеше се внимателно и разменяше няколко думи с жена си, която в същото време приготвяше закуската в кухнята. До шест часа вече беше в колата на път за работа. Паркираше в големия двор, където паркираха и всички останали, тъкмо когато слънцето изгряваше. Цветът на сутрешното небе толкова рано беше оранжево и виолетово или червено, друг път жълто, а понякога беше ясно и прозрачно, като вода, течаща върху бяла скала. Някои сутрини бяха достатъчно студени, за да вижда дъха си, други не. Докато слънцето се изкачваше в небето, той тупваше с юмрук вратата на зеления боклукчийски камион и шофьорът, с когото работеше, му се усмихваше и го поздравяваше, а после се качваше на мястото си и двамата поемаха към града, за да започнат работа. Понякога по пътя спираха да си купят кафе, а после продължавах, изпълнени с неговата топлина. След това започваше истинската работа. Те спираха пред всяка къща и той скачаше от мястото си, хващаше боклукчийските кофи и ги влачеше обратно до камиона, където махаше капаците им и ги тръсваше о ръба на ремаркето, за да изсипе обелките от портокали и корите от пъпеш, и утайката от кафе и прочее. От кофите падаха също оглозгани кокали, рибешки глави, парченца зелен лук и целина. Ако боклукът беше наскоро изхвърлен, не беше толкова зле, но ако беше престоял, никак не беше приятно. Не беше сигурен дали си харесва работата или не, но със сигурност я вършеше добре. Понякога се случваше да говори за работата си, друг път не се и сещаше за нея. Някои дни бяха чудесни, защото имаше възможност да излезе навън, докато утрото още беше хладно и свежо, но после часовете се проточваха, слънцето припичаше и боклукът почваше да гние много бързо. Но като цяло работата беше достатъчно съществена, за да ангажира вниманието му и да му позволява спокойно да съзерцава къщите и окосените морави, покрай които минаваха и да наблюдава как живееха хората. А един или два пъти в месеца с изненада откриваше, че искрено си обича работата и това всъщност е най-добрата работа на света.
| The Garbage Collector
0| Боклукчията
| Ray Bradbury
0| Рей Бредбъри
Резюме
Пол:
същество
Роден език:
български
С нас:
с 19 декември 2017 (2330 дни)
Дейност:
671 версии на превод с общ рейтинг 0
2 коментара